Kolumne

Pisanje uz etar - Smisao besmisla
08.12.2013. | |

Verujem da mnogi od vas, isto kao i ja, gotovo svaki dan zastanu i  traže smisao u onome što rade, u onom što ih okružuje, u onome što moraju, u onome što ne moraju i ne žele. Tačnije, nisam siguran da verujem, ali sam siguran da žarko želim da verujem u to jer je, bez toga, armagedon zasigurno bio i prošao, a mi se u svojoj uspavanosti i neznanju nismo ni mrdnuli.

Tražeći smisao svega oko sebe, ne mogu a da ne zagrebem i po traženju smisla ovoga čime se bavim i bavimo na stranama portala koji čitate. Da odmah razjasnim, neće ovo biti još jedna žalopojka kako se mi cimamo, kako od toga nemamo ništa i kako je publika kriva za ono kako jeste (mada sve je u potpunosti sažeto i tačno).

Pisanje uz etar, kolumna koju piše Zoran Perin

Ko je zapravo danas fan (hajde da upotrebim tu reč, da se sad ne preganjamo i sa terminologijama) muzike? Kako on to iskazuje? Šta on ima od te muzike, a šta muzika ima od njega? Šta muzičari imaju od muzike i od fanova? Na kraju krajeva: kako se bre sve ovo ovako dešava i zašto?

Mogu sebe da smatram fanom muzike. Zašto? Recimo, slušam ovo što slušam zadnjih (čoveče!) 20 godina, posećujem koncerte u priličnom broju, kako u zemlji, možda i više po inostranstvu. Nekada kupim CD i majicu, nekada dobijem. Nekada kupim nešto sa Bandcamp-a. Puno toga skinem kao mp3 da preslušam i to ne krijem. Isto tako, iskreno poštujem rad svakog benda, sam znam kolika je muka napraviti album, EP, šta god i siguran sam da svaki izvođač daje sve od sebe na svakom snimku. Da li se to fanovima dopadne ili ne, to je jedna sasvim druga priča.

Dalje, kroz rad sa Nocturne-om, u poslednjih nekoliko godina pisao sam vesti, izveštaje, recenzije nebrojeno bendova, neki mi nisu bili zanimljivi, neki jesu, ali sam radio nešto po pitanju promocije. Nisam sedeo skrštenih ruku, nosio Iron Maiden (ovde staviti bilo koji bend!) majicu, cirkao pivo u parku i pljuvao po svakom bendu. E drugari, tu je krucijalni problem!

Vidite, moji koreni sežu u vreme kad je prostor ispred SKC-a bio popunjen tezgama na kojima su se prodavale kasete, tek kasnije CD-i i ređe ploče. To je bilo vreme kada je moj koren rastao duboko u zemlju, kada se kupovala jedna kaseta u dve nedelje koja se potom slušala na repeat preko walkman-a dok je nova ne bi zamenila. To je bilo vreme kada sam slušao besomučno i bendove koji mi se ne dopadaju, jer sam želeo da pronađem nešto vredno u kaseti na koju sam upravo potrošio svoj dvonedeljni džeparac. U to vreme, sa malobrojnim društvom koje je slušalo sličnu muziku, se pričalo, fascinirano i srčano o bendovima, gitaristima, tražio se smisao u pesmama, oktrivala saznanja, jer nije bilo Google-a koji bi za pola sekunde izbacio značenje pesme "The Rime Of The Ancient Mariner", već sam ostavio sate i sate u gimnazijskoj biblioteci tražeći inspiraciju za pomenutu pesmu, usput objašnjavajući začuđenoj gospođi iz biblioteke zašto me interesuje baš ta pesma.

Nismo imali vremena i razloga za pljuvanje bendova niti muzike koju volimo. Imali smo vrlo ograničen "inventar" i dobro se sećam moje dve kutije od cipela sa oko 150 kaseta, a kupovali smo ih tako da se ne ponovimo sa nekim u društvu, pa smo praktično zajedno svi gradili jednu veću kolekciju i razmenjivali te kasete. Koliko je to strano a bilo je pre samo 15-tak godina? Taj inventar se fizički preselio u neki budžak podruma mog tate ali se trajno ugradio u ono što jesam danas i možete se kladiti u svoje dupe da i dan danas znam svaku pesmu napamet!

I znate šta još? Išli smo na svaki koncert na koji smo mogli i predavali se bendu, bivali očarani i onda kada bend nije briljirao, opijeni činjenicom da smo bili na koncertu, da smo videli nekoga. I to smo prepričavali danima. Nismo se slikali za Fejsbuk tokom koncerata, nismo pozirali sa čuvenim metalskim pozdravom pa gledali koliko će slika da ima lajkova.

Eto male priče kao uvoda u besmisao.  A šta danas imamo?

Pre neki dan sam bio u inostranstvu na koncertu jednog važnog prog metal benda i kada sam video "brojnost" publike, kada sam od njih čuo iskustvo sa turneje i kakvu su posetu imali, prosto nisam mogao da verujem. Pa gde su svi ti ljudi koji šeruju, lajkuju, raspravljaju se ispod Jutjub spotova? Gde su svi ti die-hard fanovi, toliko upućeni u bend i generalno u sve i svašta? Gde ste ljudi, šta vam se desilo?

Kako ste svi postali takvi fanovi, a niko ne ide koncert, niko se ne bavi muzikom, niko ne sluša albume, niko ne kupuje CD, majice, šta god? A svako ŽELI besplatno, misli da ima pravo da zahteva besplatan download da bi posle pola slušanja dok klika po Fejsbuku konstatovao da je to sranje i obrisao ga sa svog HDD-a a potom i pljunuo što je dalje moguće preko socijalnih mreža. Jel to neka nova definicija fana?!

Kako ste svi prestali da slušate reči, da vas iste oblikuju i teraju ka novim saznanjima, da pobuđuju maštu i ideje? Kako više ta ista muzika ne izaziva iste lančane reakcije i kako je i ona postala još jedan način otuđenja, umesto spajanja ljudi?

Nakon svega izrečenog, ne mogu da se ne zapitam gde je taj smisao ovog što radim i što radimo, zbog koga, šta je motiv i na kraju, da li je sve to vredno truda. Odgovor neću podeliti sa vama, ali sam siguran da svako od vas koji su stigli dovde u čitanju duboko u sebi zna isti. Ostavljam vas sa divnim stihom Pearl Jam sa kultnog albuma koji sam kupio na kaseti jednom davno ispred SKC-a:

"I don't question our existence,
I just question our modern needs"

Autor: Zoran Perin

Ostavi komentar

Da biste komentarisali na NOCTURNEMAGAZINE.NET (u daljem tekstu NOCTURNE) potrebno je da budete prijavljeni na svoj Facebook nalog. Svaki korisnik odgovara za svoju izjavu (komentar) i izjave (komentari) korisnika ne odražavaju mišljenje NOCTURNE-a. Takođe, NOCTURNE ne garantuje za tačnost informacija u komenatrima korisnika. NOCTURNE zadržava pravo da bez upozorenja obriše svaki komentar koji sadrži reči mržnje, rasizma, povrede ljudskog dostojanstva ili bilo kakvog drugog oblika nepoštovanja i ugrožavanja drugih.