Kolumne

Pisanje uz etar - Obećana zemlja
20.10.2013. | |

U debi epizodi ove kolumne, imali ste priliku da pročitate lični osvrt na svet koji se pripojio na ovaj naš, i kroz šarene prozorčiće ICQ-a, mIRC-a, a kasnije MySpace-a, pa potom Facebook-a, Youtube-a i Twitter-a, preuzeo ovaj (valjda!?) pravi. Na radost ili žalost vas koji čitate. Uostalom, sve je to subjektivna stvar, ali znate kako kažu, statistika je okrutna kurva, te sam, eto, kao i svaki znatiželjni autor konsultovao statistiku pregleda pomenutog debi članka i shvatio koliko je zapravo nebitno to što mi pišemo i što se deremo, jer to nema ko da čita. I onda, kao proviđenje, došla mi je misao da sam zapravo pogrešio u prošloj epizodi i da problem leži negde drugde.

Dublje. Problem je zapravo dublje. Problem koji se odigrava je sistemski niže, ono o čemu sam pisao je samo manifestacija. Problem sa kritičkim mišljenjem je odsustvo potrebe za kritikom. Tako je jednostavno! Zašto bi kritičko mišljenje uopšte postojalo ako nama ne treba kritika. Ne ona o kojoj sam pisao prošli put, ne ona koju je Marchello savršeno opisao sa “da ima tastaturu i majmun bi imao šta da kaže” nego ona zdrava, promišljena i izvagana kritika. Nama to ne treba.

Ne treba biti doktor nauka da bi samo pogledao koji članci na našem portalu imaju najviše komentara. Da vam pomognem: oni u kojima autor kritički istupi i iznese svoj stav. Znate, u ovoj bednoj Srbiji je strašan problem napisati da je bend bio krš, da je ozvučenje bilo loše, da je bilo malo publike, da je produkcija albuma loša, da su pesme bezveze, da je materijal bez ideje i smisla … sve što nije u superlativu ne bi trebalo da se piše, jer ko je zaboga taj autor, kako on ima pravo da piše kako moj bend ili bend mog drugara ili bend od drugara od mog drugara preko Fejsbuka nije dobar?

Ok, složili smo se. Imamo fantastičnu scenu, prepunu inovativnih i vrednih, usviranih bendova, koji svakondnevno prave koncerte koje posećuje ogroman broj ljudi u prostorima čiji skromni kapaciteti od nekoliko hiljada ne nude dovoljno prostora, gde fanovi kupuju CD-e i majice bendova, gde muzičari mogu da žive od svirke a fanovi idu na koncerte i sve je savršeno. Pa nije li ovo obećana zemlja i ko smo onda mi da dižemo glas, da kritikujemo takve koncerte, stvarno treba da nas je sram. Ali razumite, mi kao i svaka žuta štampa moramo da izmišljamo i pravimo senzacionalističke naslove, ne bi li prodali tiraž i otkinuli deo kolača i ovoj berićetnoj industriji.

Heh, da li treba reći da je ovo iznad sarkazam? Mi živimo u dupetu sveta, u slepom crevu civilizacije, i prosto mi nije jasno kako uopšte imamo to što imamo.

Pisanje uz etar, Zoran Perin

Znate, kritika nečega nije “ti si idiot”, “primetio sam da su vaše recenzije subjektivne”, “ja ne mislim tako a to znači da ste se prodali” i slično, da ne parafraziram, odmah mi otekne pankreas. Kritika je isplanirana i promišljena konstrukcija u kojoj autor kritike ukazuje na nešto sa čime se ne slaže, pri tom, planirajući da se bavi konkretnim problemom (temom) a ne obaranjem vrednosti, lupanjem uopštenih i nepromišljenih fraza i slično. Naravno, kako da većina ljudi upravo tako i ne misli kad je to način na koji se vodi država, preduzeća, čitavi sistemi i generacije? Nije opravdanje, samo zapažanje.  

Čitajući komentare ispod bilo kog članka, ne mogu da ne dođem do zaključka da je mišljenje toliko devalvirano da je pametnog čoveka danas sramota i da ga ima. Budući da je toliko jeftino i nebitno, zapravo nijedno mišljenje (a da ne kažem kritika) nema težinu, te ne pogađa niti napadača niti metu. Dakle, mentalna dijareja koja samo zauzima neke kilobajte na nekom tamo serveru koji se napaja tamo nekom strujom koja se dobija od tamo nekog uglja ili nuklearne energije. Na posletku, jedini uticaj koji mišljenje danas ima je ekološke prirode. Možda bi trebalo pored svake forme za iznošenje komentara postaviti disclaimer koji bi glasio “Razmisli da li tvoje mišljenje vredi onog uglja koji će da se pogori na čuvanje istog”.

Ne mogu da se ne zapitam, u kom momentu se moderan svet toliko srozao da smo izgubili moć pozitivnog i kontstruktivnog razmišljanja, konstruktivnog kritikovanja i moć pozitivnog govora? I kom momentu je svako naše mozganje postalo samo koplje kojim ćemo probiti lobanju suparniku i time dokazati kako smo u pravu? U kom momentu su nam te sitne pobede postale toliko bitne da smo pristali da izgubimo sve ostalo? U kom momentu smo prestali da shvatamo kritiku kao alat kojim bi se popravili i unapredili a počeli da je doživljavamo kao oštricu mača? Kako je moguće da je onda kada smo se najviše približili neegzistencijalnoj neugroženosti umrlo ono najnesebičnije u nama, da je baš tada prestala da postoji empatija i da smo postali slepi na nit koja nas sve veže u jedan veći i važniji entitet: čovečanstvo? U entitet koji je prešao toliki put da bi se opet vratio na status keženja očnjaka.

Do sledećeg pisanja ponavljajte u sebi stih Nevermore-a kao mantru:

“If nothing in the world can change our children will inherit NOTHING!”


Autor: Zoran Perin

Ostavi komentar

Da biste komentarisali na NOCTURNEMAGAZINE.NET (u daljem tekstu NOCTURNE) potrebno je da budete prijavljeni na svoj Facebook nalog. Svaki korisnik odgovara za svoju izjavu (komentar) i izjave (komentari) korisnika ne odražavaju mišljenje NOCTURNE-a. Takođe, NOCTURNE ne garantuje za tačnost informacija u komenatrima korisnika. NOCTURNE zadržava pravo da bez upozorenja obriše svaki komentar koji sadrži reči mržnje, rasizma, povrede ljudskog dostojanstva ili bilo kakvog drugog oblika nepoštovanja i ugrožavanja drugih.