Kolumne

Umesto uvodnika - ili dan koji nikad nije došao
06.10.2013. | |

Više tema me muči poslednjih dana. Manjak vremena je UVEK na prvom mestu ali u mom životu sve trpi više od vremena koje posvećujem radu na ovom sajtu. Kako sam poslednjih dana bio više off nego on (što se online aktivnosti tiče), imao sam dosta vremena da razmišljam. I umesto da pošaljem "preteći" mail redakciji (što nije redak slučaj), počeo sam da razmišljam o smislu svega ovoga.

Ali ne, nemojte misliti da ću da počnem da palamudim kako ovo nema smisla (ima), kako je feedback loš (nije), kako mi se smučilo sve (nije). Nisam u fazonu da mračim o temama koje nas sve muče i dave svaki dan od kada ustanemo, pa čak i u snu (pitajte moju devojku šta pričam dok spavam).

U trenutku kada ovo pišem (5. oktobar 2013, 18h) ne mogu da ne pomislim šta nam se desilo u prethodnih 13 godina? Ne, neću vas pozivati na linč vlasti, pošto jedini linč koji je moguć u Srbiji mora biti sproveden kao kolektivni harakiri. I to je FAKAT. Ne postoji niti jedan način kako biste uspeli da me ubedite u suprotno.

Umesto uvodnika

Elem, da se vratim na moje razmišljanje. Pre samo 13 godina stvari su izgledale daleko bolje. Tačnije, nisu bile ko zna koliko bolje, ali smo se nadali promenama. Pobedio je zdrav razum (da li?), poraženi su ljudi koji su razarali ovu državu (ja sad kao kroz kašalj ovo pričam), pobedio je rock'n'roll. E tu nema zagrade. I da, narednih par godina je sve izgledalo toliko idilično, da nemam reči da opišem. Sećam se jedne od svirki u Obrenovcu (namerno uzimam lokalnu svirku) gde su iste večeri svirali Eyesburn, Yobo, E-Play i Doghouse (koji su gle čuda, baš 5. oktobra najavili reunion posle sedam godina). Ne sećam se cene karte, ali se sećam da smo jedni drugima na glavama stajali tokom tog koncerta u čuvenom Cool klubu koji je bio stecište svega dobrog u tim godinama.

Samo 13 godina kasnije, stvari stoje totalno drugačije. Sada, kada bi u tom Cool klubu svirala bilo koja četiri sastava iz Srbije, pitanje je da li bi uz cenu karte od 200 dinara bila i polu puna. Pitanje je koliko je nama ta promena pomogla. Mi smo se uvek isticali kada nam neko "odozgo" jebe mater. Kada nas gazi. Kada je teško. Danas se ta sala retko koristi za svirke pošto se "šteti parket" i smeta folklorašima i balerinama.

Sada nije teško. Sve je "na izvol'te". Bendova koliko hoćete, klubova na sve strane (o kvalitetu i razumevanju istih nekom drugom prilikom, ali pre 13 godina ih nije ni bilo, jbg). I šta se dešava? Da li je moguće da svaki dan u poslednje dve godine imam prilike da čitam kako neko nekoga pljuje? Kako neko nekoga ponižava? Kako neko nekome podmeće nogu? Da, govorim o ljudima koji trenutno čine muzičku scenu Srbije. Mislim na rock scenu i sve njene podpravce.

Znate, nekada davno, nije bilo interneta i jedina razmena informacija su bili radio, televizija i štampani magazini (pošto danas nije problem da se nešto nazove magazinom, a štampu videlo nije). I sve je ferceralo mnogo bolje. Zašto? Zato što su se bendovi poštovali međusobno i zajedno kreirali, sada već deo istorije iste te rock priče sa naših prostora.

Kada bi me neko pitao šta je to što je obeležilo period od 2003. do 2013. godine na našoj rock sceni, pitanje je da li bih smeo da se usudim i da uporedim to sa, na primer:

1. Izlaskom nekog kultnog albuma koji će biti slušan GODINAMA potom, koji je u stanju da promeni svest, koji je u stanju da nas kreira kao ljude i pruži mnogo ličnih trenutaka dok ga preslušavamo, kao na primer neki albumi koji su izdati od objavljivanja prve rock ploče na ovim prostorima, pa do te 2003. godine.

2. Nekim VELIKIM koncertom od kojih su me prošli žmarci, a da je lineup sastavljen upravo od domaćih bendova. Pobogu, danas je glupo slušati domaće bendove, jer "pojma oni nemaju", potom "Ukrali su sve od tog-i-tog benda", "na svirci im je bilo 30 ljudi" itd itd itd.

3. Znam da nabrojim samo 3-4 domaća benda (da nisu Bajaga, Čorba i Van Gogh, koji vuku priču već dosta dugo) koji su uspeli da popune neki veći prostor u Beogradu u poslednjih deset godina. Pritom, mislim na prostor veći od recimo Pogona Doma Omladine.

4. Činjenicom da bendova u Srbiji trenutno ima više nego ljudi koji idu na koncerte. I ako vas (recimo da vas ima) četvorica niste uspeli da steknete dovoljan broj prijatelja (on/off line) kako bi taj koncert bio "dovoljno" posećen, ugasili ste. Ili ćete biti "raščerečeni" putem raznih foruma i socijalnih mreža ili ćete se razočarati i preispitivati sebe koliko to ima smisla.

5. Poslednje i najbitnije: "Bolje da komšiji crkne krava, nego da se moja oteli". Da, kolegama je mnogo bitnije da sabotiraju rad svojih "suparnika", nego da se prvo bave svojim dvorištem.

U ovih pet tačaka mislim da se nalazi suština problema. I iskreno se nadam da ćete na neki način uspeti da se prizovete pameti i da menjate stvari. Naravno, na bolje. Dosta smo išli unazad. Kad nam je država već u tolikom problemu koji bih uporedio sa popularnim nazivom za muški polni organ, hajde mi da napravimo jedan ujedinjeni front. Da li vam je bitno da li sušate metal, punk, rock ili alternativu ili šta neko drugi sluša? Ne odgovara vam štim nekog benda? Ne sviđa vam se tonalitet kojim taj neko peva? Zar se ne borimo svi za istu stvar? Ili možda grešim?

No, ovo me sve navodi na jedan razgovor i sjajno zapažanje našeg webmastera, koje mi je jednom prilikom rekao ispred Doma Omladine kada smo čavrljali o svemu i svačemu, mahom problemima: "Znaš, onaj lik što sluša Acu Pejovića je mnogo iskreniji od sve ove balavurdije", i nakon što sam izbečio oči, kao i vi valjda, poentu sam skapirao posle nastavka koji glasi: "On kupi disk na kiosku, uz prašak, uz Grand reviju i posle ode u kafanu da potroši GOMILU para slušajući Acu Pejovića. I njemu je lepo. On se ne žali da li je karta skupa, da li je WC čist, da li je u klubu bilo zagušljivo ili nije".

Priznaćete, Zoran je u pravu. Nije taj fan Ace Pejovića kriv, mi smo govna. I dan kasnije (6. oktobar 2013., 12h), kada je ovaj tekst objavljen ništa neće biti drugačije. Biće još gore. A ako bar nekoga ovim pisanjem ubedim u menjanje stava, biću najsrećniji čovek na svetu i 6. oktobar će ponovo biti još jedan sjajan dan u mom životu, a ne dan koji nikada nije došao.

Autor: Marko Ristić

Ostavi komentar

Da biste komentarisali na NOCTURNEMAGAZINE.NET (u daljem tekstu NOCTURNE) potrebno je da budete prijavljeni na svoj Facebook nalog. Svaki korisnik odgovara za svoju izjavu (komentar) i izjave (komentari) korisnika ne odražavaju mišljenje NOCTURNE-a. Takođe, NOCTURNE ne garantuje za tačnost informacija u komenatrima korisnika. NOCTURNE zadržava pravo da bez upozorenja obriše svaki komentar koji sadrži reči mržnje, rasizma, povrede ljudskog dostojanstva ili bilo kakvog drugog oblika nepoštovanja i ugrožavanja drugih.