Izveštaji

The Ataris u Budimpešti – Mnogo više od nostalgije
01.03.2017. | |

Bilo bi suviše lako pripisati to nostalgiji, iako ona jeste imala velikog udela u svemu. Uostalom bez nje se ne bih ni našao u klubu i na ovom koncertu, ali nikako nije ona glavni utisak koji nosim sa sobom. Glavni utisak su The Ataris koji su pružili svirku za pamćenje, i pokazali da u novoj inkarnaciji to itekako mogu da urade.

The Ataris odavno nisu u centru pažnje. Već deset godina nisu izdali album, iako tokom te decenije nisu bili baš potpuno neaktivni. Tu i tamo izlazio je poneki singl ili EP, ali oni nisu privlačili previše pažnje. Sa druge strane, bend je pretrpeo mnoštvo promena u ljudstvu, jedini stalni član ostao je Kris Roe, pevač i autor pesama, dok su oko njega praktično plaćeni muzičari. Baš ta činjenica dodavala je dozu straha da će sve biti bezosećanja tezga, ili u najboljem slučaju prosečno otaljavanje posla poput onoga što su Shai Hulud odsvirali prošle godine u Novom Sadu. Ipak, svi strahovi nestali su već sa prvim tonovima.

The Ataris / foto: Tamara Samardžić

Bend ne samo da zvuči uigrano i usvirano, nego izgleda kao da u tom trenutku želi da bude baš tu, na toj bini. Iako drastično mlađi od frontmena, trojka iza njega kao da se potpuno razume sa njim, i vrlo lako sve dolazi na svoje mesto. S obzirom na njihove godine, koje su vrlo bliske mojim, ne bi me čudilo da su uostalom kao i ja, odrastali sa tim pesmama i da su im urezane duboko u svest. Sa druge strane, Roe je odavno izgubio imidž plavokose MTV zvezde, ali nije izgubio na energiji ili na glasu. Sve čega se dohvatio zvučalo je fenomenalno.

Očekivano, setlista se uglavnom oslanjala na kultni album “So Long Astoria“ iz 2003. godine, koji je i vinuo bend u vrh tadašnje scene, koji im je obezbedio gostovanja u svim mogućim televizijskim emisijama ili prenose koncerata na MTV-ju. Onom pravom. Pesme kao što su “In This Diary“, “Unopened Letter to World“, “The Saddest Song“ odavno su undergound klasici uz koje je su odrastale generacije, između ostalog i moja. To se videlo i po publici, koja je znala svaku reč upućenu sa bine, i nije se libila da to pokaže. Da, jeste u pitanju bila mala sala kluba Dürer Kert, i jeste bilo prisutno jedva 300 ljudi, ali klub je bio rasprodat i svako ko je bio, znao je tačno zbog čega je bio tamo.

The Ataris / foto: Tamara Samardžić

O snazi pomenutog albuma dovoljno govori da su sa njega mirne duše nanizali još “The Heroe Dies in This One“, “Summer of '79“ u prvom delu koncerta, tek tu i tamo ih presekavši sa starijim “Your Boyfriend Sucks“, obradom kultnih Jawbreaker “Boxcar“, još jednim svojim klasikom “San Dimas High School Football Rules“ illi “Slacker Rock“ sa prošlogodišnjeg EP izdanja “October in This Railroad Earth“. Regularni deo koncerta završen je još jednom fenomenalnom pesmom – “All Souls Day“, najavnim singlom sa najavljenog, ali nikada izdatog albuma “The Graveyard of the Atlantic“.

Bis je ponovo podsetio na snagu “So Long Astoria“, prvo udarom u vidu obrade “Boys of Summer“, po kojoj je bend možda i najpoznatiji, pa onda i sa “Eight or Nine“ i na samom kraju istoimenom pesmom sa pomenutog albuma. Kako je ovo bilo prvo gostovanje benda u Budimpešti, a pritom i jedna od generalno retkih evropskih turneja, publika je tražila još, te je odgovor stigao u vidu još jedne prošlogodišnje pesme “They Live, We Sleep“.

The Ataris / foto: Tamara Samardžić

Pored nove postave, bend je dobio i nove uticaje u svom zvuku, neretko uplovljavajući u post-rock vode, donoseći pesmama dozu svežine i nepredvidivosti. Improvizacije su se sjajno uklopile u atmosferu koju pesme nose, i svakako doprinele “živom“ utisku. Ono što mi je pomalo zasmetalo, jeste potpuno ignorisanje albuma “Welcome the Night“ (2007.) koji smatram remek-delom emo zvuka, ali kako je baš taj album na neki način obeležio vrtoglavi pad u karijeri benda, mogu da pređem preko toga.

Takođe, moram da pomenem i bendove Slimboy, te Seven Seas koji su nastupili kao podrška. Prvi dolaze iz Švajcarske i prate bend na kompletnoj turneji, ali o njima nema šta previše da se kaže. Uvežbani, ali sa nedostatkom kreativnosti nisu ostavili gotovo nikakav utisak na mene, a ni publika im nije davala previše pažnje. Sa druge strane, lokalni Seven Seas koji su otvorili koncert imali su sasvim solidnu bazu fanova ispred bine, a odgovor je bio prilično adekvatan. Njihova kombinacija post-rock i emo zvuka defitivno zaslužuje pažnju, i drago mi je što sam imao šansu da ih vidim. Ipak, i oni su ostali u senci hedlajnera, ali, valjda je tako i trebalo da bude.

Seven Seas / foto: Tamara Samardžić

Ostavi komentar

Da biste komentarisali na NOCTURNEMAGAZINE.NET (u daljem tekstu NOCTURNE) potrebno je da budete prijavljeni na svoj Facebook nalog. Svaki korisnik odgovara za svoju izjavu (komentar) i izjave (komentari) korisnika ne odražavaju mišljenje NOCTURNE-a. Takođe, NOCTURNE ne garantuje za tačnost informacija u komenatrima korisnika. NOCTURNE zadržava pravo da bez upozorenja obriše svaki komentar koji sadrži reči mržnje, rasizma, povrede ljudskog dostojanstva ili bilo kakvog drugog oblika nepoštovanja i ugrožavanja drugih.